Direktori

Prof. dr sc. med. Zoran Baščarević

Prof. dr Zoran Blagojević

Prof. dr Slobodan Slavković

Prof. dr Ljubiša Janković

Prof. dr Branko Radulović

 

 

 


 

Prof. dr sc. med. Zoran Baščarević

 

Rođen je 8. januara 1964. godine u Prištini, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Medicinski fakultet je završio u Prištini 1989. godine sa prosečnom ocenom 9,24. Magistrirao je 1996. godine u Beogradu na temu „Savremeni pristup lečenju progresivne ekscentraže potkolenice kod Blountove bolesti“. Doktorsku disertaciju je odbranio 2009. godine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu pod naslovom „Komparativna prospektivna studija alumina-alumina i polietilen-metal implantata kuka“.

U zvanje asistent izabran je 1998. godine, u zvanje docent 2010. godine, a u zvanje vanredni profesor 2016. godine.

Član je SLĐa od 1990. godine, a od 1994. i Udruženja ortopeda i traumatologa Jugoslavije, sadašnje Srpske ostopedsko-traumatološke asocijacije. Član je Nadzornog odbora Srpske ortopedsko-traumatološke asocijacije. Od 2012. sekretar je Katedre za poslediplomsku nastavu iz ortopedije sa traumatologijom, kao i predsednik Stručnog tima za oblast artroplastične hirurgije pri Republičkoj komisiji za ortopediju Republike Srbije. Od 2014. godine koordinator je za oblast ortopedske hirurgije Republike Srbije i predsednik Republičke komisije za ortopediju Republike Srbije.

Predavač je po pozivu na mnogim domaćim i međunarodnim skupovima i učesnik u projektima.

Od juna 2014. godine, rešenjem Vlade Republike Srbije imenovan je za vršioca dužnosti direktora Istituta za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica“.

 

 

 


 

Prof. dr Zoran Blagojević

 

Prof. dr Zoran Blagojević je rođen 1955. godine u Beogradu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1980, gde je 1991. magistrirao na teme „Anatomski značaj lokalizacije solitarnih koštanih cisti” i „Hirurška anatomija”. Na istom fakultetu je 1996. godine doktorirao na teme „Značaj artroskopije u lečenju čondromalatiae patellae” i „Hirurgija sa anesteziologogijom – ortopedija”. Specijalističke studije završio je 1988. na temu „Ortopedija sa traumatologijom”.

Svoje znanje usavršavao je na raznim međunarodnim kusevima i tečajevima u Sloveniji, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Austriji. Direktor Instituta za ortopedsko-hiruršje bolesti “Banjica”, Beograd bio je od 2001. do 2009. godine.

Član je Komisije RZZO Srbije za implantate u ortopedskoj hirurgiji i traumatologiji. Rukovodilac je Projekta 06/09 Ministarstva zdravlja Republike Srbije (Izrada nacionalnog projekta prevencije traume i unapređenja zbrinjavanja traumatizovanog pacijenta).

 

 

 


 

Prof. dr Slobodan Slavković

 

Rođen je 31. oktobra 1945. godine u Lužnicama, opština Kragujevac, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisao je Medicinski fakultet u Beogradu 1965. godine, a diplomirao 11. marta 1971. godine sa prosečnom ocenom 8,33. Za vreme studiranja dve godine je bio demonstrator na predmetu patološka anatomija.

Zaposlio se 14. maja 1973. godine kao klinički lekar u tada, Specijalnoj ortopedsko-hirurškoj bolnici „Banjica" u Beogradu. Specijalistički ispit je s odličnom ocenom položio 22. avgusta 1978. godine. Od tada je radio kao lekar specijalista na odeljenju za hirurgiju kičmenog stuba i adolescentnu ortopediju. Tim odeljenjem je kao načelnik rukovodio od 1986. do 1991. godine. U tom periodu je dve godine proveo kao zamenik predsednika KPO-a. Od 1991. do 2000. godine bio je direktor SOHB „Banjica", a nakon toga je vršio funkciju savetnika za medicinska pitanja. Od 21. septembra 2009. ponovo je vršio funkciju direktora Instituta za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica" do jula 2014. godine.

U maju 1984. godine postavljen je na mesto asistenta na predmetu hirurgija, oblast ortopedija. Za zvanje docenta je izabran 1991, a za vanrednog profesora 1996. godine. Redovni profesor postao je vanrednim unapređenjem 1999. godine.

U junu 1984. godine uspešno je odbranio doktorsku disertaciju na Medicinskom fakultetu u Beogradu, pod naslovom „Epifizioliza proksimalne epifize femura", gde je dao naučni doprinos ranoj dijagnostici i modalitetima lečenja ovog ortopedskog entiteta. Doprinos se i danas ogleda u svakodnevnoj kliničkoj praksi.

Nekoliko puta je boravio na dužim stručnim usavršavanjima, i to u: institutu „Calot" u Berk-Plazu, bolnici „Pitie" u Parizu, potom u poznatoj dečjoj ortopedskoj bolnici „Saint-Vicent de Paul" u Parizu. Kao stipendista francuske vlade usavršavao se u najstarijoj francuskoj ortopedskoj klinici „Cochin", takođe stacioniranoj u Parizu. Oblast usavršavanja obuhvatala je oboljenja i povrede kičmenog stuba, kao i adolescentnu ortopediju.

Bio je 1986. godine u najužem izboru za dobijanje Oktobarske nagrade u oblasti medicinskih nauka, za monografiju „Epifizioliza kuka". a 1994. godine je, u grupi autora tu nagradu i dobio, za zajednički poduhvat „Oboljenja dečjeg kuka".

Do sada je objavio 94 rada in extenso, kako u domaćim tako i u inostranim časopisima, i preko 100 rezimea sa brojnih kongresa i simpozijuma. Autor je tri monografije i nosilac poglavlja u još 15 knjiga, monografija i udžbenika. Od 1998. do 2000. godine bio je član Odbora za medicinske nauke pri Ministarstvu za nauku i tehnologiju, gde je učestvovao u donošenju odluka o odobravanju pisanja novih projekata, kao i u koordinaciji aktuelnih, već odobrenih projekata.

U nastavi za studente medicine, kao i u postdiplomskoj nastavi Medicinskog fakulteta u Beogradu učestvovao je 25 godina. U više navrata je držao predavanja na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu, Podgorici, Prištini - Kosovskoj Mitrovici, Banja Luci i Srbinju. Godinama je predavao lekarima na specijalizaciji iz ortopedije, fizikalne medicine, sportske i urgentne medicine. Bio je predsednik komisije za studentske ispite na matičnom fakultetu, kao i redsednik specijalističke ispitne komisije, redovan član ispitne komisije na VMA, kao i ispitne komisije na fakultetu Priština - Kosovska Mitrovica.

Mentorisao je 12 odbranjenih magistarskih teza i 12 doktorskih disertacija. Bio je preko 20 puta član komisije pri odbrani magisterijuma i doktorata iz oblasti ortopedije, fizikalne medicine, radiologije, sudske medicine, onkologije i transfuziologije. Bio je recenzent i promoter 8 monografija i knjiga.

U funkciji edukacije više puta je demonstrirao svoje teorijsko znanje i hirurško umeće, i to u preko 15 ortopedskih centara na području bivše Jugoslavije i u inostranstvu. Član je SLĐa od 1978. godine, a bio je i predsednik ortopedske sekcije. Bio je član bivšeg JUOT-a do njegovog gašenja usled raspada Jugoslavije. Bio je osnivač novog JUOT-a SR Jugoslavije, gde je na mestu predsednika bio od 1994. do 2001. godine, kada je održan XIII kongres sa međunarodnim učešćem u Kladovu. U tom periodu je pokrenuo novi časopis udruženja „Acta orthopedica Yugoslavica", koji je korespondirao sa 11 inostrnih časopisa.

Kada je reč o međunarodnim udruženjima, od 1988. godine član je Svetskog ortopedskog udruženja (SICOT). Postao je član Evropskog ortopedskog udruženja (EFORT) 1996. godine, kada je inicirao, i uz pomoć kolega, osnovao Balkansko udruženje ortopeda. Takođe je bio član Organizacionog odbora I kongresa u Solunu 1997. godine. Još od 1981. godine član je Evropskog društva za proučavanje deformiteta i oboljenja kičmenog stuba (ESDS). Član je Sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu već 18 godina.

Važan segment u njegovoj biografiji je period od 1991. do 2000. godine kada je bio direktor SOHB „Banjica". Ustanova je u to vreme iz statusa Specijalne bolnice prerasla u Institut za ortopedsko-hirurške bolesti. Osnivač je jedinstvenog spinalnog centra, jedinog u ovom delu Evrope, koji i danas funkcioniše prema principima najvećih svetskih centara ovog tipa.

U teškim vremenima mnogo je uradio na poboljšanju organizacije, kao i tehničko-tehnološke i prostorne opremljenosti, sto se odrazilo na razvoj ortopedske struke u čitavoj zemlji. IOHB „Banjica" je zbog toga 1997. godine dobila najvišu stručnu nagradu - Veliki peščani sat. 28. maja 2008. godine izabran je za vanrednog člana Akademije medicinskih nauka SLĐa gde je aktivni učesnik i predavač na skupovima. Član je Sekretarijata hirurške naučne grupa SLĐa.

Za dosadašnji rad, dati doprinos u razvoju ortopedsko-traumatološke struke, kao i za publicističku aktivnost, kako u našoj, tako i u drugim zemljama (objavljeni radovi u časopisima 14 zemalja, učestvovanje na 7 kongresa SICOT-a, 2 kongresa EFORT-a, 2 kongresa BOAT-a, 11 puta učesnik kongresa Francuskog udruženja SOFCOT-a nacionalnog kongresa bugarskog udruženja i mnogim međunarodnim skupovima u zemlji i inostranstvu) dobio je 8 priznanja, diploma, odlikovanja i nagrada.

 

 

 


 

Prof. dr Ljubiša Janković

(1926 - 2010)

 

Ljubiša Janković rođen je 12. aprila 1926. godine u selu Čitluk kod Sokobanje, opština Niš. Osnovnu školu završio je u selu Bobovištu kod Aleksinca. Sedmi razred gimnazije je završio 1944. godine u Beogradu, a posle demobilizacije iz JNA završio je osmi razred. Maturirao je 1946. godine. Iste godine se upisao na medicinski fakultet i diplomirao 1954. godine. U toku studija je aktivno radio u Savezu studenata, Omladinskoj organizaciji i u raznim sportskim forumima. Aktivno se bavio sportom i bio član Atletske reprezentacije Jugoslavije.

Po diplomiranju 1955. godine, zaposlio se na Ortopedskoj klinici u Beogradu. Iste godine je započeo specijalizaciju iz ortopedije. Specijalistički ispit je položio 1959. godine. Za asistenta iz ortopedije pri Katedri hirurgije izabran je 1961. godine. Iste godine prelazi na rad u Specijalnu ortopedsku bolnicu „Banjica“, nastavnu bazu Medicinskog fakulteta. Za docenta je izabran 1977, a za vanrednog profesora 1982. godine. Za predsednika Kolegijalno-poslovodnog odbora Bolnice „Banjica“ izabran je 1980. i na toj funkciji se nalazio do odlaska u penziju 1991. godine. U zvanje redovnog profesora izabran je 1989. godine.

Doktorsku disertaciju na temu „Kongenitalna pseudoartroza potkolenice kao hirurški problem“ odbranio je 1976 godine.

U toku svog dugotrajnog i plodnog rada usavršavao se u mnogim evropskim i svetskim ortopedskim centrima, od Pariza i Londona do Amerike i Australije. Odlično se služio engleskim i francuskim jezikom. Od 1958. godine je redovno prisustvovao kongresima francuskih ortopeda.

U toku svog rada obrađivao je patologiju od dečijeg uzrasta do gerijatrije. Prvu trećinu svog radnog veka posvetio je dečijoj patologiji, tako da je sa primarijusom Dr Predragom Klisićem bio koautor dela poglavlja o hirurškom lečenju kongenitalne luksacije kuka u vodećoj knjizi ortopedske hirurgije “Campbell operative orthopaedics (1987. 2735 - 2737)”. Postigao je zapažene rezultate u konzervativnom lečenju kongenitalne luksacije kuka, primenjujući neke sopstvene modifikacije i tehnike.

Drugu trećinu svog radnog veka posvetio je patologiji gerijatrijskog uzrasta, a poslednju trećinu složenim problemima koštano-zglobne traumatologije. Posebno je obradio post i radijacione prelome vrata butne kosti i njihovo hirurško lečenje. Uveo je konzervativnu metodu lečenja rupture Ahilove tetive (metoda). Bavio je i problemima hirurškog lečenja degenerativnih procesa u zglobu kuka. Dugo je bio načelnik Gerijatrijsko-traumatološkog odeljenja gde je dao svoj doprinos u lečenju preloma vrata butne kosti.

U svojoj disertaciji je obradio jedan od najsloženijih problema ortopedske hirurgije – kongenitalnu pseudoartrozu tibije i prikazao sopstvenu hiruršku metodu. Rezultati koje je postigao na ovom polju u to vreme se svrstavaju među najuspešnije i izvan granica naše zemlje.

Poslednjih godina svog rada dao je zapažen doprinos uvođenju i usavršavanju metode dinamičkog lečenja preloma dugih kostiju. Uključujući disertaciju, dr Ljubiša Janković je objavio preko 70 radova. Dva rada su štampana u celini u inostranim časopisima. U domaćim časopisima u celini je štampano 30 radova. U domaćim zbornicima kongresa i simpozijuma u celini je štampano 25 radova, a 7 radova je štampano u obliku rezimea. Šest radova objavljeno je kao rezmei u zbornicima inostranih kongresa. Dr Ljubiša Janković je nosilac u 27 citiranih radova.

Preko tri decenije sa uspehom je učestvovao u redovnoj nastavi držeći predavanja i vežbe studentima medicinskog fakulteta u Beogradu, a nekoliko poslednjih godina i u Kragujevcu. Aktivno je učestvovao u poslediplomskoj nastavi za specijalizante iz ortopedske hirurgije i sportske medicine. U nekoliko mahova je bio mentor za izradu magistarskih radova i doktorskih disertacija. Sa uspehom je prenosio svoja praktična znanja i iskustva mlađim kolegama.

Bio je član JUOT-a, Srpskog lekarskog društva i Svetskog udruženja ortopeda i traumatologa – SICOT-a, učesnik NOR-a i član SKJ od 1945. godine. U Specijalnoj ortopedskoj bolnici „Banjica“ je u dva navrata bio sekretar osnovne partijske organizacije, predsednik Upravnog odbora Bolnice i više puta predsednik raznih komisija. Bio je član više sportskih foruma i organizacija.

Za rezultate postignute na polju društvenog rada odlikovan je Medaljom zasluga za narod i Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvezdom.

 

 

 


 

Prof. dr Branko Radulović

(1921 2014)

 

Osnivač i prvi načelnik Instituta Banjica

 

Branko Radulović je rođen u Čačku 1921. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu. Na Medicinski fakultet u Beogradu se upisao 1940. godine. Zbog rata je prekinuo studije aprila 1941. Jula 1944. stupio je u Sremski partizanski odred. Nakon demobilizacije 1945. godine nastavio je studije, diplomirao 1950. i odmah stupio na rad na Ortopedsku kliniku Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Pored toga što je bio izvrstan lekar i entuzijasta, bavio se i sportom. Osnovao je i Sportsko društvo Medicinskog fakulteta - Medicinar.

U toku specijalizacije se usavršavao u ustanovama Opšte državne bolnice u Beogradu, kao i u vodećim ortopedsko-traumatološkim ustanovama Nemačke, Danske i Poljske. Specijalistički ispit iz ortopedije je položio 1955. godine sa odličnim uspehom. Habilitovan je 1954. godine radom “Upotreba Levisove metode u lečenju povređenih sportista”. Doktorsku disertaciju pod naslovom “Hirurško lečenje inegaliteta donjih ekstremiteta” odbranio je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1973. godine. U zvanje asistenta za predmet Hirurgija na Medicinskom fakultetu u Beogradu izabran je 1954, docenta 1958, vanrednog profesora 1969, a u zvanje redovnog profesora 1976. godine. Bio je šef Katedre za hirurgiju na Medicinskom fakultetu u Beogradu u periodu od 1976. do 1978. godine. Profesor Radulović je bio jedan od ređih profesora koji je voleo da asistira svojim učenicima.

Posle velike epidemije poliomijelitisa sa velikim brojem deformiteta ukazala se potreba za izgradnjom jedne velike ortopedsko-hirurške bolnice. U zvanju docenta, Branko Radulović je bio određen da sa lekarske strane rukovodi bolnicom. Tako je postao osnivač, a zatim i dugogodišnji direktor (1958-1980) Specijalne ortopedske bolnice „Banjica" u Beogradu, najveće i vodeće ortopedsko-traumatološke bolnice u bivšoj SFRJ, sa zavidnim ugledom i u inostranstvu. U njoj su razvijene sve službe za moderno lečenje oboljenja, deformiteta i povreda koštano-zglobnog i mišićnog sistema. Pod njegovim stručnim i organizacionim nadzorom otvorene su i neke druge bolnice, kao što su Opšta bolnica u Krupnju, Ortopedska klinika u Novom Sadu, Ortopedska bolnica u Risnu, Ortopedsko odeljenje u Šapcu, kao i centri za rehabilitaciju ortopedsko-traumatoloških bolesnika u Banji Koviljači, Igalu, Niškoj Banji, Ribarskoj Banji, Jastrepcu...

Pored toga, organizovao je i otvorio prve ortopedsko-traumatološke institucije u Libiji, Alžiru, Indoneziji i na Malti. Profesor Radulović je bio i član matične komisije pri osnivanju Defektološkog fakulteta u Beogradu. Tokom 50 godina rada uradio je oko 30.000 operacija u zemlji i inostranstvu. Imao je besprekornu hiruršku tehniku, njegove operacije su bile dovedene do savršenstva, tako da su i najsloženije operacije izgledale jednostavne. U standardne operativne tehnike uvek je uvodio lične inovacije. Na početku njegove hirurške karijere tuberkulozna oštećenja kostiju i zglobova bila su jedan od glavnih uzroka masovne invalidnosti stanovništva. Tridesetih godina prošlog veka u svetskoj ortopedskoj nauci pojavili su se pionirski eksperimentalni radovi, a pedesetih godina prvi pokušaji radikalnog hirurškog lečenja tuberkuloznog oštećenja kičmenog stuba. Mladi ortoped Radulović sa iskustvima stečenim u Poljskoj, pravi prvi korak u tom smeru i, desetak godina posle prvih operacija tog tipa u vodećim svetskim centrima, pristupa tuberkuloznom žarištu na kičmi na nov način. Rezultati su bili impresivni. Ta operacija je proširila hirurgiju kičmenog stuba i omogućila radikalno lečenje svih formi spondilita i drugih oštećenja kičmenog stuba. Razrada i rezultati radikalnih operacija na kičmenom stubu ohrabrili su znatiželjnog hirurga da princip odstranjivanja žarišta, sinovijalne opne i resekcije primeni u lečenju tuberkulozno obolelih kukova i kolena. Kao hirurg, stremio je da hirurgiju „bogaIjenja-sakaćenja" preobrazi u hirurgiju „bitisanja-življenja". Da bi sačuvao pokrete u tim zglobovima, u kliničku ortopediju uvodi originalni ekstrafokalni aparat, a kod ranije ukočenih zglobova prvi primenjuje različite aloartoplastične operacije. Sa posebnom pažnjom i ljubavlju profesor Radulović se odnosio prema lečenju dečje paralize. Pod njegovim rukovodstvom bile su razrađene i uvedene u praksu brojne metode tetivno-mišićnih plastika, samostalno ili u kombinaciji sa delimičnim stabilizacijama zglobova. Amputacije ekstremiteta, ukočenosti kolena i kuka postale su hirurška prošlost. Vrhunac radnog uzleta profesora Radulovića je hirurgija izjednačavanja dužine donjih ekstremiteta. Predložen je veliki broj operativnih metoda produženja skraćenih ekstremiteta. Produženje potkolenice, koje je u Parizu radio Paul Le Coer, bila jc dobro zamišljena operacija, ali je broj komplikacija (kasnih preloma) bio veoma čest. Uočivši razloge za nastanak preloma, profesor Radulović je potpuno izmenio tu tehniku, kojom je uspevao da ekstremitet produži i do 7cm u jednom aktu. Rezultate prvih 200 operisanih prikazao je na Međunarodnom kongresu u Sarajevu 1978. godine. Oduševljen ovom tehnikom i njenim rezultatima, prof. Montičeli je boravio na „Banjici" i ovu tehniku kasnije uspešno primenjivao i u svojoj bolnici. Metoda je kasnije bila prihvaćena i primenjivana i u mnogim velikim centrima.

Nakon upoznavanja sa radom ruskih ortopeda Plaskina i Zavjalova, konstruisao je i u bolničkoj radionici napravio specijalni aparat za postepeno istezanje ekstremiteta, koji je primenjivan u uzrastu od 14 do 19 godina i sa kojim je donji ekstremitet produžavan i do 10cm. Slično se desilo i sa upoznavanjem sa tehnikom profesora Ilizarova. Profesor Radulović se prvi kod nas zainteresovao za plastiku kostiju posle defekata zbog povreda, nakon resekcije zbog tumora i dr. Prve homotransplantacije je radio kod pseudoartroza i manjih koštanih defekata. Organizovao je koštanu banku u koju su deponovani delovi kostiju posle amputacija i sa kadavera, čime je stvorena mogućnost nadoknade i većih koštanih defekata. Prvi je u našu traumatologiju uveo heterotransplantate od telećih kostiju koje je oblikovao u pločice, šrafove, eksere i njima fiksirao i stabilizovao prelome različite lokalizacije.

Prvu totalnu protezu u našoj zemlji 1969. god. ugradio je profesor Radulović. Vrlo brzo, „Banjica" je postala škola u kojoj su se obučavali lekari iz svih većih centara. Sve prve ugradnje proteza u drugim centrima rađene su u prisustvu i pod nadzorom profesora Radulovića. Tonski film profesora Radulovića, posvećen operativnoj zameni kuka metodom po Sivašu, obeležio je plenarno zasedanje Međunarodnog simpozijuma o artroplastici, održanog 1972. godine u Holandiji, pred 300 učesnika iz 29 zemalja. Profesor Radulović je uvršćen u evropski tim za izradu revizione LCR proteze, kojom je on inače zamenio preko 100 ranije ugrađenih, ali istrošenih proteza. Uža područja stručnog i naučnog rada bila su mu rekonstruktivna koštana hirurgija, koštana transplantacija, egalizacija ekstremiteta, aloplastične intervencije i drugo. Bio je prvorazredni hirurg, inovator i učitelj, a kao osoba vrlo komunikativan. Uspostavljao je kontakte sa vodećim svetskim ortopedima i hirurzima. Kao međunarodno priznat stručnjak pozivan je da drži predavanja u inostranstvu, što je često kombinovao sa studijskim putovanjima u SAD, SSSR, Nemačku, Švajcarsku, Francusku, Austriju, Španiju, Italiju, Alžir, Libiju, Indoneziju, Maltu, Kubu...

Profesor Radulović je napisao priloge u 6 knjiga: „Hirurgija za medicinare i lekare” (1973), “Hirurgija” (1987), “Urgentna hirurgija” (1984), “Lekarski priručnik” (1965), “Lekarski priručnik” (1980), “Operativna hirurgija” (1987). Autor je monografija “Hirurška korekcija nejednakosti donjih ekstremiteta” (1973) i “Preobražaj ortopedije” (1994). Objavio je 220 stručnih i naučnih radova i to 78 u međunarodnim i domaćim časopisima, 32 u međunarodnim, a 74 u domaćim zbornicima radova, i 36 radova u međunarodnim zbornicima apstrakata.

Bio je mentor, član ili predsednik za odbranu supspecijalističkih, magistarskih i doktorskih disertacija, a pred Specijalističkom komisijom za ortopediju, čiji je bio član ili predsednik, polagalo je 180 lekara. Učestvovao je u recenziji 25 knjiga, monografija i radova u časopisima.

Jedan je od osnivača časopisa i prvi glavni i odgovorni urednik “Acta Orthopaedica Iugoslavica” i član uredništava časopisa “Srpski arhiv za celokupno lekarstvo” i “Medicinska istraživanja”. Profesor Radulović bio je dogogodišnji član SLD i jedan od osnivača i predsednik Sekcije za ortopediju i traumatologiju SLD. Bio je jedan je od inicijatora osnivanja Medicinske akademije SLD 1976. godine i njen prvi predsednik, član Jugoslovenskog udruženja ortopeda i traumatologa, Svetskog udruženja ortopeda i traumatologa, predsedništva Udruženja ortopeda SSSR-a, Nemačkog traumatološkog društva, predsedništava Čehoslovačkog ortopedskog društva, Francuskog ortopedskog društva, Indonežanske ortopedske asocijacije, Internacionalne istraživačke grupe za revizione LCR proteze i drugo. Organizovao je i bio predsednik V kongresa ortopeda Jugoslavije 1970. godine i predsednik Jugoslovenskog udruženja ortopeda i traumatologa od 1970. do 1974. godine.

Dobitnik je Sedmojulske nagrade za životno delo (1975). Zbog velikog doprinosa i angažovanja na razvoju zdravstvene službe, Srpsko lekarsko društvo ga je 1999. godine proglasilo za lekara godine, a 2001. mu je, na predlog Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, dodeljen Veliki pečat, kao najveće priznanje koje Društvo daje jednom lekaru. Dobitnik je brojnih odlikovanja i priznanja. Odlikovan je medaljom za hrabrost (1945), Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1968), Ordenom rada sa zlatnim vencem (1972), Ordenom zasluga za narod (1986), medaljom za zasluge Ruske federacije (1995), Ordenom Alžira (2005), koje je poklonio na čuvanje Medicinskoj akademiji SLD. Nosilac je više domaćih i internacionalnih plaketa i medalja: zlatne plakete grada Beograda (1984), zlatne plakete Udruženja ortopeda i traumatologa Jugoslavije (1990), zlatne plakete Medicinskog fakulteta u Beogradu (1990), medalje prof. Gruce (1968), medalje prof. Frejke (1969), medalje prof. Raduleskua (1971), medalje prof. Priorova (1962), zlatne medalje Slovačke ortopedske akademije (1969), srebrne medalje Kijevskog udruženja ortopeda (1979) i drugih.