Историјат

Dr Никола Крстић

Године 1905 рентгенски снимак шаке краља Петра I Карађорђевића који је начинио dr Никола Крстић отворио је пут модерној ортопедији у Србији.

У Београду су тад, једног децембарског дана, рентгенским апаратом забележене радиографије урођеног ишчешења кука као и туберкулозе колена и кука, чиме је уписано ново поглавље наше медицинске науке. Интересовање за радиографије скелетног система постајало је све значајније и тада се у историји наше медицинске праксе први пут спомиње израз ортопедија.

То је тренутак када ортопедија почиње да се развија као специјалне гране хирургије. Тада актуелне туберкулозе коштано зглобног система, хематогени остеомијелитис, полиомијелитис, развојни поремећаји кука чинили су основну проблематику тог времена а нова достигнућа чинила су да се ови поремећаји доведу под контролу.

Снажним развојем индустрије и саобраћаја, број повреда почео драстично да расте тако да је и трауматологија захтевала своје место. Све до 1919 године трауматологија је у процесима лечења била везана за општу хирургију, тада, dr Никола Крстић једновремено када и Сир Роберт Јонес у Великој Британији, објединио ортопедију са трауматологијом коштано-зглобног система чиме је данашња оријентација ортопедске хирургије добила коначан профил.

Велика епидемија полиомијелитиса оставила је велики број деформитета чиме је настала потреба за изградњом једне велике болнице ортопедског типа. Специјална дечија болница за остеоартикуларну туберкулозу и полиомијелитис касније названа Специјална ортопедско-хируршка болница “Бањица” почиње да се гради 1955 године док је првог пацијента примила 1961 године када је у Србији било само 15 ортопеда. Dr Бранко Радуловић, који је тада био у звању доцента београдског Медицинског факултета, био је именован да са стручне стране управља болницом. Тако је постао оснивач и дугогодишњи директор 1958-1980 год. “Бањица” је у том периоду имала статус водеће и највеће ортопедско хируршке установе у СФРЈ са великим угледом и у иностранству. Службе које су развијене у том периоду за модерно лечење обољења, деформитета и повреда коштано-зглобног и мишићног система донеле су јој тај статус.  Проблематика ортопедије данас, значајно се разликује од оне која је била актуелна 60-тих година. Остеоартикуларне туберкулозе, полиомијелитис су значајно ређи, превенцијом и здравственим просвећивањем смањени су урођени деформитети кука а антибиотици смањују инциденцу ендогеног – хематогеног остеомијелитиса. Трауматологија, убрзањем и променом начина живота показује одређени раст али изазови струке, технолошким напретком постају све већи. Алоартропластична хирургија, лигаментопластика, развој нових материјала само су назнаке кретања модерне ортопедије.