Директори

Prof. dr sc. med. Зоран Башчаревић

Prof. dr Зоран Благојевић

Prof. dr Слободан Славковић

Prof. dr Љубиша Јанковић

Prof. dr Бранко Радуловић

 

 

 


 

Prof. dr sc. med. Зоран Башчаревић

 

Рођен је 8. јануара 1964. године у Приштини, где је завршио основну школу и гимназију. Медицински факултет је завршио у Приштини 1989. године са просечном оценом 9,24. Магистрирао је 1996. године у Београду на тему „Савремени приступ лечењу прогресивне ексцентраже потколенице код Блоунтове болести“. Докторску дисертацију је одбранио 2009. године на Медицинском факултету Универзитета у Београду под насловом „Компаративна проспективна студија алумина-алумина и полиетилен-метал имплантата кука“.

У звање асистент изабран је 1998. године, у звање доцент 2010. године, а у звање ванредни професор 2016. године.

Члан је СЛЂа од 1990. године, а од 1994. и Удружења ортопеда и трауматолога Југославије, садашње Српске остопедско-трауматолошке асоцијације. Члан је Надзорног одбора Српске ортопедско-трауматолошке асоцијације. Од 2012. секретар је Катедре за последипломску наставу из ортопедије са трауматологијом, као и председник Стручног тима за област артропластичне хирургије при Републичкој комисији за ортопедију Републике Србије. Од 2014. године координатор је за област ортопедске хирургије Републике Србије и председник Републичке комисије за ортопедију Републике Србије.

Предавач је по позиву на многим домаћим и међународним скуповима и учесник у пројектима.

Од јуна 2014. године, решењем Владе Републике Србије именован је за вршиоца дужности директора Иститута за ортопедско-хируршке болести „Бањица“.

 

 

 


 

Prof. dr Зоран Благојевић

 

Prof. dr Зоран Благојевић је рођен 1955. године у Београду. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду 1980, где је 1991. магистрирао на теме „Анатомски значај локализације солитарних коштаних цисти” и „Хируршка анатомија”. На истом факултету је 1996. године докторирао на теме „Значај артроскопије у лечењу chondromalatiae patellae” и „Хирургија са анестезиологогијом – ортопедија”. Специјалистичке студије завршио је 1988. на тему „Ортопедија са трауматологијом”.

Своје знање усавршавао је на разним међународним кусевима и течајевима у Словенији, Француској, Немачкој, Шпанији, Уједињеним Арапским Емиратима и Аустрији. Директор Института за ортопедско-хируршје болести “Бањица”, Београд био је од 2001. до 2009. године.

Члан је Комисије РЗЗО Србије за имплантате у ортопедској хирургији и трауматологији. Руководилац је Пројекта 06/09 Министарства здравља Републике Србије (Израда националног пројекта превенције трауме и унапређења збрињавања трауматизованог пацијента).

 

 

 


 

Prof. dr Слободан Славковић

 

Рођен је 31. октобра 1945. године у Лужницама, општина Крагујевац, где је завршио основну школу и гимназију. Уписао је Медицински факултет у Београду 1965. године, а дипломирао 11. марта 1971. године са просечном оценом 8,33. За време студирања две године је био демонстратор на предмету патолошка анатомија.

Запослио се 14. маја 1973. године као клинички лекар у тада, Специјалној ортопедско-хируршкој болници „Бањица" у Београду. Специјалистички испит је с одличном оценом положио 22. августа 1978. године. Од тада је радио као лекар специјалиста на одељењу за хирургију кичменог стуба и адолесцентну ортопедију. Тим одељењем је као начелник руководио од 1986. до 1991. године. У том периоду је две године провео као заменик председника КПО-а. Од 1991. до 2000. године био је директор СОХБ „Бањица", а након тога је вршио функцију саветника за медицинска питања. Од 21. септембра 2009. поново је вршио функцију директора Института за ортопедско-хируршке болести „Бањица" до јула 2014. године.

У мају 1984. године постављен је на место асистента на предмету хирургија, област ортопедија. За звање доцента је изабран 1991, а за ванредног професора 1996. године. Редовни професор постао је ванредним унапређењем 1999. године.

У јуну 1984. године успешно је одбранио докторску дисертацију на Медицинском факултету у Београду, под насловом „Епифизиолиза проксималне епифизе фемура", где је дао научни допринос раној дијагностици и модалитетима лечења овог ортопедског ентитета. Допринос се и данас огледа у свакодневној клиничкој пракси.

Неколико пута је боравио на дужим стручним усавршавањима, и то у: институту „Calot" у Берк-Плазу, болници „Pitie" у Паризу, потом у познатој дечјој ортопедској болници „Saint-Vicent de Paul" у Паризу. Као стипендиста француске владе усавршавао се у најстаријој француској ортопедској клиници „Cochin", такође стационираној у Паризу. Област усавршавања обухватала је обољења и повреде кичменог стуба, као и адолесцентну ортопедију.

Био је 1986. године у најужем избору за добијање Октобарске награде у области медицинских наука, за монографију „Епифизиолиза кука". а 1994. године је, у групи аутора ту награду и добио, за заједнички подухват „Обољења дечјег кука".

До сада је објавио 94 рада ин еxтенсо, како у домаћим тако и у иностраним часописима, и преко 100 резимеа са бројних конгреса и симпозијума. Аутор је три монографије и носилац поглавља у још 15 књига, монографија и уџбеника. Од 1998. до 2000. године био је члан Одбора за медицинске науке при Министарству за науку и технологију, где је учествовао у доношењу одлука о одобравању писања нових пројеката, као и у координацији актуелних, већ одобрених пројеката.

У настави за студенте медицине, као и у постдипломској настави Медицинског факултета у Београду учествовао је 25 година. У више наврата је држао предавања на Медицинском факултету у Крагујевцу, Подгорици, Приштини - Косовској Митровици, Бања Луци и Србињу. Годинама је предавао лекарима на специјализацији из ортопедије, физикалне медицине, спортске и ургентне медицине. Био је председник комисије за студентске испите на матичном факултету, као и редседник специјалистичке испитне комисије, редован члан испитне комисије на ВМА, као и испитне комисије на факултету Приштина - Косовска Митровица.

Менторисао је 12 одбрањених магистарских теза и 12 докторских дисертација. Био је преко 20 пута члан комисије при одбрани магистеријума и доктората из области ортопедије, физикалне медицине, радиологије, судске медицине, онкологије и трансфузиологије. Био је рецензент и промотер 8 монографија и књига.

У функцији едукације више пута је демонстрирао своје теоријско знање и хируршко умеће, и то у преко 15 ортопедских центара на подручју бивше Југославије и у иностранству. Члан је СЛЂа од 1978. године, а био је и председник ортопедске секције. Био је члан бившег ЈУОТ-а до његовог гашења услед распада Југославије. Био је оснивач новог ЈУОТ-а СР Југославије, где је на месту председника био од 1994. до 2001. године, када је одржан XIII конгрес са међународним учешћем у Кладову. У том периоду је покренуо нови часопис удружења „Acta orthopedica Yugoslavica", који је кореспондирао са 11 инострних часописа.

Када је реч о међународним удружењима, од 1988. године члан је Светског ортопедског удружења (SICOT). Постао је члан Европског ортопедског удружења (EFORT) 1996. године, када је иницирао, и уз помоћ колега, основао Балканско удружење ортопеда. Такође је био члан Организационог одбора I конгреса у Солуну 1997. године. Још од 1981. године члан је Европског друштва за проучавање деформитета и обољења кичменог стуба (ESDS). Члан је Судско-медицинског одбора Медицинског факултета у Београду већ 18 година.

Важан сегмент у његовој биографији је период од 1991. до 2000. године када је био директор СОХБ „Бањица". Установа је у то време из статуса Специјалне болнице прерасла у Институт за ортопедско-хируршке болести. Оснивач је јединственог спиналног центра, јединог у овом делу Европе, који и данас функционише према принципима највећих светских центара овог типа.

У тешким временима много је урадио на побољшању организације, као и техничко-технолошке и просторне опремљености, сто се одразило на развој ортопедске струке у читавој земљи. ИОХБ „Бањица" је због тога 1997. године добила највишу стручну награду - Велики пешчани сат. 28. маја 2008. године изабран је за ванредног члана Академије медицинских наука СЛЂа где је активни учесник и предавач на скуповима. Члан је Секретаријата хируршке научне група СЛЂа.

За досадашњи рад, дати допринос у развоју ортопедско-трауматолошке струке, као и за публицистичку активност, како у нашој, тако и у другим земљама (објављени радови у часописима 14 земаља, учествовање на 7 конгреса SICOT-а, 2 конгреса EFORT-а, 2 конгреса BOAT-а, 11 пута учесник конгреса Француског удружења SOFCOT-а националног конгреса бугарског удружења и многим међународним скуповима у земљи и иностранству) добио је 8 признања, диплома, одликовања и награда.

 

 

 


 

Prof. dr Љубиша Јанковић

(1926 - 2010)

 

Љубиша Јанковић рођен је 12. априла 1926. године у селу Читлук код Сокобање, општина Ниш. Основну школу завршио је у селу Бобовишту код Алексинца. Седми разред гимназије је завршио 1944. године у Београду, а после демобилизације из ЈНА завршио је осми разред. Матурирао је 1946. године. Исте године се уписао на медицински факултет и дипломирао 1954. године. У току студија је активно радио у Савезу студената, Омладинској организацији и у разним спортским форумима. Активно се бавио спортом и био члан Атлетске репрезентације Југославије.

По дипломирању 1955. године, запослио се на Ортопедској клиници у Београду. Исте године је започео специјализацију из ортопедије. Специјалистички испит је положио 1959. године. За асистента из ортопедије при Катедри хирургије изабран је 1961. године. Исте године прелази на рад у Специјалну ортопедску болницу „Бањица“, наставну базу Медицинског факултета. За доцента је изабран 1977, а за ванредног професора 1982. године. За председника Колегијално-пословодног одбора Болнице „Бањица“ изабран је 1980. и на тој функцији се налазио до одласка у пензију 1991. године. У звање редовног професора изабран је 1989. године.

Докторску дисертацију на тему „Конгенитална псеудоартроза потколенице као хируршки проблем“ одбранио је 1976 године.

У току свог дуготрајног и плодног рада усавршавао се у многим европским и светским ортопедским центрима, од Париза и Лондона до Америке и Аустралије. Одлично се служио енглеским и француским језиком. Од 1958. године је редовно присуствовао конгресима француских ортопеда.

У току свог рада обрађивао је патологију од дечијег узраста до геријатрије. Прву трећину свог радног века посветио је дечијој патологији, тако да је са примаријусом Dr Предрагом Клисићем био коаутор дела поглавља о хируршком лечењу конгениталне луксације кука у водећој књизи ортопедске хирургије “Campbell operative orthopaedics (1987. 2735 - 2737)”. Постигао је запажене резултате у конзервативном лечењу конгениталне луксације кука, примењујући неке сопствене модификације и технике.

Другу трећину свог радног века посветио је патологији геријатријског узраста, а последњу трећину сложеним проблемима коштано-зглобне трауматологије. Посебно је обрадио пост и радијационе преломе врата бутне кости и њихово хируршко лечење. Увео је конзервативну методу лечења руптуре Ахилове тетиве (метода). Бавио је и проблемима хируршког лечења дегенеративних процеса у зглобу кука. Дуго је био начелник Геријатријско-трауматолошког одељења где је дао свој допринос у лечењу прелома врата бутне кости.

У својој дисертацији је обрадио један од најсложенијих проблема ортопедске хирургије – конгениталну псеудоартрозу тибије и приказао сопствену хируршку методу. Резултати које је постигао на овом пољу у то време се сврставају међу најуспешније и изван граница наше земље.

Последњих година свог рада дао је запажен допринос увођењу и усавршавању методе динамичког лечења прелома дугих костију. Укључујући дисертацију, dr Љубиша Јанковић је објавио преко 70 радова. Два рада су штампана у целини у иностраним часописима. У домаћим часописима у целини је штампано 30 радова. У домаћим зборницима конгреса и симпозијума у целини је штампано 25 радова, а 7 радова је штампано у облику резимеа. Шест радова објављено је као резмеи у зборницима иностраних конгреса. Dr Љубиша Јанковић је носилац у 27 цитираних радова.

Преко три деценије са успехом је учествовао у редовној настави држећи предавања и вежбе студентима медицинског факултета у Београду, а неколико последњих година и у Крагујевцу. Активно је учествовао у последипломској настави за специјализанте из ортопедске хирургије и спортске медицине. У неколико махова је био ментор за израду магистарских радова и докторских дисертација. Са успехом је преносио своја практична знања и искуства млађим колегама.

Био је члан ЈУОТ-а, Српског лекарског друштва и Светског удружења ортопеда и трауматолога – SICOT-а, учесник НОР-а и члан СКЈ од 1945. године. У Специјалној ортопедској болници „Бањица“ је у два наврата био секретар основне партијске организације, председник Управног одбора Болнице и више пута председник разних комисија. Био је члан више спортских форума и организација.

За резултате постигнуте на пољу друштвеног рада одликован је Медаљом заслуга за народ и Орденом заслуга за народ са сребрном звездом.

 

 

 


 

Prof. dr Бранко Радуловић

(1921 2014)

 

Оснивач и први начелник Института Бањица

 

Бранко Радуловић је рођен у Чачку 1921. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду. На Медицински факултет у Београду се уписао 1940. године. Због рата је прекинуо студије априла 1941. Јула 1944. ступио је у Сремски партизански одред. Након демобилизације 1945. године наставио је студије, дипломирао 1950. и одмах ступио на рад на Ортопедску клинику Медицинског факултета у Београду.

Поред тога што је био изврстан лекар и ентузијаста, бавио се и спортом. Основао је и Спортско друштво Медицинског факултета - Медицинар.

У току специјализације се усавршавао у установама Опште државне болнице у Београду, као и у водећим ортопедско-трауматолошким установама Немачке, Данске и Пољске. Специјалистички испит из ортопедије је положио 1955. године са одличним успехом. Хабилитован је 1954. године радом “Употреба Левисове методе у лечењу повређених спортиста”. Докторску дисертацију под насловом “Хируршко лечење инегалитета доњих екстремитета” одбранио је на Медицинском факултету у Београду 1973. године. У звање асистента за предмет Хирургија на Медицинском факултету у Београду изабран је 1954, доцента 1958, ванредног професора 1969, а у звање редовног професора 1976. године. Био је шеф Катедре за хирургију на Медицинском факултету у Београду у периоду од 1976. до 1978. године. Професор Радуловић је био један од ређих професора који је волео да асистира својим ученицима.

После велике епидемије полиомијелитиса са великим бројем деформитета указала се потреба за изградњом једне велике ортопедско-хируршке болнице. У звању доцента, Бранко Радуловић је био одређен да са лекарске стране руководи болницом. Тако је постао оснивач, а затим и дугогодишњи директор (1958-1980) Специјалне ортопедске болнице „Бањица" у Београду, највеће и водеће ортопедско-трауматолошке болнице у бившој СФРЈ, са завидним угледом и у иностранству. У њој су развијене све службе за модерно лечење обољења, деформитета и повреда коштано-зглобног и мишићног система. Под његовим стручним и организационим надзором отворене су и неке друге болнице, као што су Општа болница у Крупњу, Ортопедска клиника у Новом Саду, Ортопедска болница у Рисну, Ортопедско одељење у Шапцу, као и центри за рехабилитацију ортопедско-трауматолошких болесника у Бањи Ковиљачи, Игалу, Нишкој Бањи, Рибарској Бањи, Јастрепцу...

Поред тога, организовао је и отворио прве ортопедско-трауматолошке институције у Либији, Алжиру, Индонезији и на Малти. Професор Радуловић је био и члан матичне комисије при оснивању Дефектолошког факултета у Београду. Током 50 година рада урадио је око 30.000 операција у земљи и иностранству. Имао је беспрекорну хируршку технику, његове операције су биле доведене до савршенства, тако да су и најсложеније операције изгледале једноставне. У стандардне оперативне технике увек је уводио личне иновације. На почетку његове хируршке каријере туберкулозна оштећења костију и зглобова била су један од главних узрока масовне инвалидности становништва. Тридесетих година прошлог века у светској ортопедској науци појавили су се пионирски експериментални радови, а педесетих година први покушаји радикалног хируршког лечења туберкулозног оштећења кичменог стуба. Млади ортопед Радуловић са искуствима стеченим у Пољској, прави први корак у том смеру и, десетак година после првих операција тог типа у водећим светским центрима, приступа туберкулозном жаришту на кичми на нов начин. Резултати су били импресивни. Та операција је проширила хирургију кичменог стуба и омогућила радикално лечење свих форми спондилита и других оштећења кичменог стуба. Разрада и резултати радикалних операција на кичменом стубу охрабрили су знатижељног хирурга да принцип одстрањивања жаришта, синовијалне опне и ресекције примени у лечењу туберкулозно оболелих кукова и колена. Као хирург, стремио је да хирургију „богаИјења-сакаћења" преобрази у хирургију „битисања-живљења". Да би сачувао покрете у тим зглобовима, у клиничку ортопедију уводи оригинални екстрафокални апарат, а код раније укочених зглобова први примењује различите алоартопластичне операције. Са посебном пажњом и љубављу професор Радуловић се односио према лечењу дечје парализе. Под његовим руководством биле су разрађене и уведене у праксу бројне методе тетивно-мишићних пластика, самостално или у комбинацији са делимичним стабилизацијама зглобова. Ампутације екстремитета, укочености колена и кука постале су хируршка прошлост. Врхунац радног узлета професора Радуловића је хирургија изједначавања дужине доњих екстремитета. Предложен је велики број оперативних метода продужења скраћених екстремитета. Продужење потколенице, које је у Паризу радио Паул Ле Цоер, била јц добро замишљена операција, али је број компликација (касних прелома) био веома чест. Уочивши разлоге за настанак прелома, професор Радуловић је потпуно изменио ту технику, којом је успевао да екстремитет продужи и до 7цм у једном акту. Резултате првих 200 оперисаних приказао је на Међународном конгресу у Сарајеву 1978. године. Одушевљен овом техником и њеним резултатима, проф. Монтичели је боравио на „Бањици" и ову технику касније успешно примењивао и у својој болници. Метода је касније била прихваћена и примењивана и у многим великим центрима.

Након упознавања са радом руских ортопеда Пласкина и Завјалова, конструисао је и у болничкој радионици направио специјални апарат за постепено истезање екстремитета, који је примењиван у узрасту од 14 до 19 година и са којим је доњи екстремитет продужаван и до 10цм. Слично се десило и са упознавањем са техником професора Илизарова. Професор Радуловић се први код нас заинтересовао за пластику костију после дефеката због повреда, након ресекције због тумора и др. Прве хомотрансплантације је радио код псеудоартроза и мањих коштаних дефеката. Организовао је коштану банку у коју су депоновани делови костију после ампутација и са кадавера, чиме је створена могућност надокнаде и већих коштаних дефеката. Први је у нашу трауматологију увео хетеротрансплантате од телећих костију које је обликовао у плочице, шрафове, ексере и њима фиксирао и стабилизовао преломе различите локализације.

Прву тоталну протезу у нашој земљи 1969. год. уградио је професор Радуловић. Врло брзо, „Бањица" је постала школа у којој су се обучавали лекари из свих већих центара. Све прве уградње протеза у другим центрима рађене су у присуству и под надзором професора Радуловића. Тонски филм професора Радуловића, посвећен оперативној замени кука методом по Сивашу, обележио је пленарно заседање Међународног симпозијума о артропластици, одржаног 1972. године у Холандији, пред 300 учесника из 29 земаља. Професор Радуловић је увршћен у европски тим за израду ревизионе ЛЦР протезе, којом је он иначе заменио преко 100 раније уграђених, али истрошених протеза. Ужа подручја стручног и научног рада била су му реконструктивна коштана хирургија, коштана трансплантација, егализација екстремитета, алопластичне интервенције и друго. Био је прворазредни хирург, иноватор и учитељ, а као особа врло комуникативан. Успостављао је контакте са водећим светским ортопедима и хирурзима. Као међународно признат стручњак позиван је да држи предавања у иностранству, што је често комбиновао са студијским путовањима у САД, СССР, Немачку, Швајцарску, Француску, Аустрију, Шпанију, Италију, Алжир, Либију, Индонезију, Малту, Кубу...

Професор Радуловић је написао прилоге у 6 књига: „Хирургија за медицинаре и лекаре” (1973), “Хирургија” (1987), “Ургентна хирургија” (1984), “Лекарски приручник” (1965), “Лекарски приручник” (1980), “Оперативна хирургија” (1987). Аутор је монографија “Хируршка корекција неједнакости доњих екстремитета” (1973) и “Преображај ортопедије” (1994). Објавио је 220 стручних и научних радова и то 78 у међународним и домаћим часописима, 32 у међународним, а 74 у домаћим зборницима радова, и 36 радова у међународним зборницима апстраката.

Био је ментор, члан или председник за одбрану супспецијалистичких, магистарских и докторских дисертација, а пред Специјалистичком комисијом за ортопедију, чији је био члан или председник, полагало је 180 лекара. Учествовао је у рецензији 25 књига, монографија и радова у часописима.

Један је од оснивача часописа и први главни и одговорни уредник “Acta Orthopaedica Iugoslavica” и члан уредништава часописа “Српски архив за целокупно лекарство” и “Медицинска истраживања”. Професор Радуловић био је догогодишњи члан СЛД и један од оснивача и председник Секције за ортопедију и трауматологију СЛД. Био је један је од иницијатора оснивања Медицинске академије СЛД 1976. године и њен први председник, члан Југословенског удружења ортопеда и трауматолога, Светског удружења ортопеда и трауматолога, председништва Удружења ортопеда СССР-а, Немачког трауматолошког друштва, председништава Чехословачког ортопедског друштва, Француског ортопедског друштва, Индонежанске ортопедске асоцијације, Интернационалне истраживачке групе за ревизионе ЛЦР протезе и друго. Организовао је и био председник В конгреса ортопеда Југославије 1970. године и председник Југословенског удружења ортопеда и трауматолога од 1970. до 1974. године.

Добитник је Седмојулске награде за животно дело (1975). Због великог доприноса и ангажовања на развоју здравствене службе, Српско лекарско друштво га је 1999. године прогласило за лекара године, а 2001. му је, на предлог Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, додељен Велики печат, као највеће признање које Друштво даје једном лекару. Добитник је бројних одликовања и признања. Одликован је медаљом за храброст (1945), Орденом Републике са сребрним венцем (1968), Орденом рада са златним венцем (1972), Орденом заслуга за народ (1986), медаљом за заслуге Руске федерације (1995), Орденом Алжира (2005), које је поклонио на чување Медицинској академији СЛД. Носилац је више домаћих и интернационалних плакета и медаља: златне плакете града Београда (1984), златне плакете Удружења ортопеда и трауматолога Југославије (1990), златне плакете Медицинског факултета у Београду (1990), медаље проф. Груце (1968), медаље проф. Фрејке (1969), медаље проф. Радулескуа (1971), медаље проф. Приорова (1962), златне медаље Словачке ортопедске академије (1969), сребрне медаље Кијевског удружења ортопеда (1979) и других.